KADA se probudiš,izjutra sve stvari su još uvek na mestu.Sve stvari imaju svoj ustaljeni oblik.Čedne su i mirne.Zrak svetlosti što pada na sto uvek u sebi nosi atmosferu budućih događaja,osim ako se odmah pri buđenju ne osećaš poput razapete štavljene kože isprobadane iglama...

Lice

Kavez se raspada u cinkanim nijansama
Crveno i ljubičasto se kroz kišu stapa u krunu
Nad zemljom u telu što svetli u melanozi

Vapno se sipa sa okvira dvanaest prozora
Čisteći žetve u mlinarevom ključu
Kroz doba,čekajući varljivo violončelo oktobra

Dok se u livnici stvara nova osnova
Plemenitih legura hiljadu lica

Na koncima ih sada
držim pod šakama

1993.

. . .

glas boje meseca
poigrava se lišćem zore
duh,
bremenite svetlosti noćnika
kradom ispisuje
neprevodive
napeve u krvotok

1992.

Paučina

pada na spavače oduzetog lica
i na one
koji tek
žele da se bude
pada na kamen
kroz vetar
pada na umornu tuniku duše
kroz oblak
iz nepoznatog neba
večna tišina
utrobe vode

pada na umorni list
na ubod škorpiona
na zaustavljeni bat
srca
u tuzi crnog zvona

1996.

Srebro i noć

otvorićeš lice prema srebru
i noći
penjući se bez merdevina
prema tajnim rukama
izgubljeni odjeci gladnih
holova
lavirinti nada
oni te slušaju i ćute
nikada te neće
povesti sa sobom

Zatvoreno

Odnegovan kao zmija u vrtu taštine
puzeći do drveća što razbija vazduh

Naročito sebično pri prvim zracima
naoštrenim zubima koru žderući cvili

Nekada su igre započinjale trube
kraj oltara kremena
sad vuče se sa insektom dubine
što ga jede

Kaže da boli,no više ne viče
zreli plodovi što ga hraniše
više ga ne mogu čuti.

1992.

Gledam...
dok se u izlivu krika
iz mučnog snomučenja
hiljade zvezda gasi
u plavetnilu tog
beživotnog mora
što tinja i što se
naziva očima
tog oblika koga nisam znao
i koji se mojim imenom zove

jutros dok su gasili kandila
u trulim lukama
grabljivci žedni neba
ubili su boje rascvetale
na mojoj usni
kao da je mukli pad samo
jedne reči nagovestio kraj
rekao sam samo...volim te

1986.