Solitude


Plačem u praznom holu neodeven
okrunjen teškim jesenima,
radost je dim,troma ljuljaška
u hladnom vrtu Selene.

Balon probušenog smeha
ruže davne grmljavine,
sve avanture suza.

Jauci grobuju gluvim vezama
potmulih telefona,
pontoni u zabitim pustama dana
obnevideli od slonova oblaka
i mokrog okrvavljenog perja iz
kog se otimam
u postelji gde se umesto mene,
ljulja prljavi paž.

Oglodana logiko uma
u nepojavnosti se iskaži.

Dolaze duge plime
cerebralnog fona
u sita sna.

Neko na balkonu ušima
upija noć.

1994.

Otrov


klizi u krvotoku
u organskoj brzini

kako god da se zatvori
ono se otvori
hladeći me usnama
mermerne tame

1993.