Follow by Email

четвртак, 26. новембар 2009.

Paučina

pada na spavače oduzetog lica
i na one
koji tek
žele da se bude
pada na kamen
kroz vetar
pada na umornu tuniku duše
kroz oblak
iz nepoznatog neba
večna tišina
utrobe vode

pada na umorni list
na ubod škorpiona
na zaustavljeni bat
srca
u tuzi crnog zvona

1996.

понедељак, 12. октобар 2009.

Srebro i noć

otvorićeš lice prema srebru
i noći
penjući se bez merdevina
prema tajnim rukama
izgubljeni odjeci gladnih
holova
lavirinti nada
oni te slušaju i ćute
nikada te neće
povesti sa sobom

четвртак, 17. септембар 2009.

Zatvoreno

Odnegovan kao zmija u vrtu taštine
puzeći do drveća što razbija vazduh

Naročito sebično pri prvim zracima
naoštrenim zubima koru žderući cvili

Nekada su igre započinjale trube
kraj oltara kremena
sad vuče se sa insektom dubine
što ga jede

Kaže da boli,no više ne viče
zreli plodovi što ga hraniše
više ga ne mogu čuti.

1992.

понедељак, 31. август 2009.

Gledam...
dok se u izlivu krika
iz mučnog snomučenja
hiljade zvezda gasi
u plavetnilu tog
beživotnog mora
što tinja i što se
naziva očima
tog oblika koga nisam znao
i koji se mojim imenom zove

jutros dok su gasili kandila
u trulim lukama
grabljivci žedni neba
ubili su boje rascvetale
na mojoj usni
kao da je mukli pad samo
jedne reči nagovestio kraj
rekao sam samo...volim te

1986.

понедељак, 24. август 2009.

LOV


Krenućeš poslednji put
U strašni tamni lov

Pripremi svoje pripitomljene zveri
Dine su strašne i vrele

Još par čežnji ostaje u tebi
Pripremi oružje i izaberi

Ne znaš šta te čeka
U ovoj pustinji bez kraja

Zamagljene zvezde
I nisko nebo

Topao vetar mrtav okean pene
Bez svežine bez disanja

Više se ne možeš vratiti
Jer su sva konačišta spaljena

Ona koju loviš je smrskana
I ranjena i baš zbog toga
Opasna

Nećeš je moći privući mirisom
Niti opojnim pričama o prošlosti

Magija je posve beskorisna
Zato zaboravi na sve čini
Proteklih godina

Smiri svoje srce da udara
Ritmom tramvajskih šina

Ako promeniš učestalost
Ona će te prepoznati

Iskoristi sve svoje maske
Pokušaj ponovo sa povratkom
U drevna stanja nastanka

Pokušaj sa čekanjem
Možda ona dodje tebi

Jesen plače u tamnicama borova
Sokolovi klikću i padaju
Od zagadjenog vazduha paranoje

Zidovi se nestvarno podižu i ruše
Crvene kiše počinju

Čekaš samilost božijih suza
Smirenost je na krst razapeta

Tavoriš sa vremenom
Koje izmiče
Stalno u trci sa hronometarskim
Konstantama

Postajem vuk u utrobi vlažnog sna
Na trgovima me nalaze
Ljudi bez lica

Zašivaju mi pupak drveća

Više neću moći disati ni voleti
Ali ja moram dalje
Sve zveri sam izgubio
Nedorasle lovu
Skamenile se

Čini se da je lovim
Hiljadu godina
Srce je suviše veliko
Prsnuće kao lubenica
Udarena vrelom pesnicom

Njen topli sok hrani
Progonjene
Oblizuju usne i kikoću se

Oni su samo varka
Opsena onoga što se lovi
Čija stopala da poljubim
Nag sam i sam

Ruke su mi žile
Eksplodiraju
Više sam prah nego biće
Umro sam već odavno

Hiljade naslaga prašine
Leži na mom grobu

Sanjam o kratkim i večnim
Psalmima

Čija esencija curi
Niz moje obraze
Umesto suza



2000.
Saunterer



Pored napuklih zvona
Hodaj
Pod mesecom sto se
Raspada
Rasti

Rasti u san
U šator njegov klekni
Tu zaveštaj svoje haljine
Pred ciklusom sto počinje

Hodaj preko mokrih balkona
Isisan i sam
Razoružan
Go i beo

Hodaj u noć
Punu glasova
U noć ispunjenu uspomenama

U noć u kojoj ćes možda
Nekog sresti
Nekog koga nisi video
Mnogo godina

Nekog ko će te možda
Ubiti
Jer nećes moći da ga prepoznaš
Neko koga svaki dan ipak
Viđas u zrcalu


Ovo je grad teške mesečine
Sacinjen od trgova punih jesenje šizme

A ti si jedini što noćas hoda
Svi stanovnici spavaju

U kolutovima kao u stripu
Ti mirišeš njihove snove

Na vodama ti nema senke
Tone kao kamen
Sve
Do dna

Divlji kestenovi ti šume nad
Glavom
Ponoć to u njima tuli

Trebao bi se vratiti
Ali nemaš kud

Dom je uvek na suprotnoj
Strani od doma

Otrčaćeš sve dalje i dalje
Za svojim izmišljenim
Životinjama

Da te nikad niko
Više ninašta ne podseća

Zato ostani zaključan
U ovim ulicama
A ključ progutaj
Da te ne izda

I šapuci sam sebi, pevaj na sav glas
Hodaj
Slušaj ritam svojih koraka
Oni tajnom govore
Kako se odavde odlazi




1996.

петак, 21. август 2009.

SAMURAI PHOTO

,,Qui ne sait pas peupler so solitude, ne sait pas non
Plus etre seul dans une foule affairee’’

Charles Baudelaire ***



Izdvojiti se , osamiti, u naseljenoj sredini osobina je posebne vrste ljudi.

... hodati, dugo i strpljivo hodati.Stajati na kiši, čekati, hvatati momente...

Upijati, udisati, posmatrati ljude, zgrade, oblake, podvrgavajući ih alhemijskim postupcima. Prilaziti ljudima, objektima, bez maske, posmatrajući njihovu istinsku esenciju ,bez udvaranja, bez ulagivanja možda nekoj lakše svarljivoj istini.

... izdržati sva ona unutrašnja vrenja što nastaju pod tamnim bojama niskog neba...

Fotografija kao eksternalizacija duševnih krajolika, ulice, oblaci iznad grada kao predivno dato sredstvo za beskrajno ispisivanje unutrašnjih ciklusa.

....govoriti o tišini o šapatu...

Savremeni svet, u kome je intima devastirana a politika sveprisutna i svemoćna,pokazujući svoje ružno lice na urušenim fasadama kao i na našminkanim bilbordima, ubija šapat i tišinu kao jedine kolevke svih početaka.

Ljudskost tišine,ljudskost u svojoj savršenoj nesavršenosti, humanost u crno belim varijacijama,svedenost na meru, pruža beskonačnost nijansi koja može da se razbukta u mašti posvećenog recipijenta.

Crno belim varijacijama slika dobija neku posebnu atmosferu. Dobija moć svevremenog, večnog. Razne boje,vatrometi,buka i nakazne reči dokonih prikrivaju pravo lice čovekovo,ne govore celovito,potpuno...

Nagnuti nad dubokim izvorom sopstvenog bića zatrpavamo ga nepotrebnim bojama, zvucima,glasovima.

...prolazimo pored svoje dragocene neprepoznate suštine...

*** ,,Ko ne ume da naseli svoju samoću, ne ume ni da se osami u nekoj užurbanoj gomili.’’

Šarl Bodler

субота, 20. јун 2009.

Daljina

Pognula je glavu u svoje dlanove
isprepletene putevima počevši
da se seća kako su joj još uvek
govorile stare prijateljice
kada bi pile čaj ili obrtale
karte kako ga još uvek ponekad
vide, kako još uvek izgleda mlad
i da mu je držanje dobro.
Sanjala je da crveni bik probija
staklenu ploču beonjače,zajedno
su lovili utonule,čisteći se pri
susretima vrlo retkim i naivnim
gotovo uvek pri kraju jeseni kada
je dolazio u starom kišnom mantilu
zavijen u šal,sedao bi na klupu
kraj kapele istu onu gde ga je prvi
put videla pre mnogo godina,od kada
iz dana u dan nije prestajala da mu
iščitava bore nikada ne osetivši
da njen stomak drhti pod njegovim.

1992.

уторак, 09. јун 2009.

Susret sa čarobnjakom


Dodirnemo se, odbijemo, zatim se strašno sudarimo.

Bolnica je obrasla gustom izmišljenošću utopljenika
vazduha.Spuštam se u beli karton meseca,rastući iz
bagremovog lišća.Vidim u mirisu belih tanjira,njega,
narcisa morfijuma.

Trgne me svojom opojnošću proširivši mi zenice u
ekliptiku kretanja zvezda.Prikraden tvrdjavi srca,poistovećujem
se sa tumbanjem živog motora. Ko može da objasni,
raskidanu kožu memorije,ko zna da li je ovo počast ili
samo uobičajeno druženje.

Više nego ikada bled, za tragom mi se senke udvostručuju
zračenjem Saturna.Baciti sve dok još nije kasno,dok se ne
učvori za nama kao vreme.
Ne gledati! Ne!

U ogledalo žive koje ostavlja svevremene portrete.
Fotografije slučajnosti iznedrene ispod dubokih
zadnjih paluba.

1992.

субота, 30. мај 2009.

Solitude


Plačem u praznom holu neodeven
okrunjen teškim jesenima,
radost je dim,troma ljuljaška
u hladnom vrtu Selene.

Balon probušenog smeha
ruže davne grmljavine,
sve avanture suza.

Jauci grobuju gluvim vezama
potmulih telefona,
pontoni u zabitim pustama dana
obnevideli od slonova oblaka
i mokrog okrvavljenog perja iz
kog se otimam
u postelji gde se umesto mene,
ljulja prljavi paž.

Oglodana logiko uma
u nepojavnosti se iskaži.

Dolaze duge plime
cerebralnog fona
u sita sna.

Neko na balkonu ušima
upija noć.

1994.
Otrov


klizi u krvotoku
u organskoj brzini

kako god da se zatvori
ono se otvori
hladeći me usnama
mermerne tame

1993.

субота, 28. фебруар 2009.

No regret

ne nisu bile bube
ni smeđe ni crne
vec je dim
bio crn
i dolazio je
preko puta
njegovog doma
iz jedne stare
kuće
iz koje godinama
niko nije izlazio
u koju godinama
niko nije
ulazio
ali ih je
on video
svakog dana
ukazivao
na njihovo kretanje
kao kada mrtvi
izlaze iz kripti
tiho
poput
rasta paprati
na obodu njegovog
stepeništa
niz koje se u
ponoc
survavao uz krik
prerano
umrle
majke
i nežnog ludaka
koji se
kikoce dok mu
vida
zeleno lice
iz jutara u jutra
koje nikada
neće videti
jer njegova glava je
sanjala
tundre
u
kojima nestaju
gradovi i
ljudi
iz svakog jutra
na
njegove
usnule oči
padala je tamna
teška tišina
koju nikada
niko
neće probuditi
jer svaki njegov dan
vredeo je stoleće
svaki njegov treptaj
kosio je mir
koji je lažnim hodom
ulazio u domove
njegovih suseda
učaurenih u
dane
pune otrova
i buđi

недеља, 04. јануар 2009.

Predznak

Izdiže se svetogrđe mladog Satana u grubom
planu kog smo videli noćas,zgrčeni jedno uz drugo
na brdu ispod koga je lajao beli kurjak.

Na cvetove smo se kleli,da dan kada smo ga
videli ne sme da dođe da užas koji smo osetili
treba dati vešticama i staklenim dobima.

Kleli smo se jedno na drugo da ni u jednom
od nas nije rođena ova slika, da nismo svoje
lobanje otvarali da bismo se lagali
već da smo kao jedno osetili pad.

1988.