Magdalena


Otvoreni svet,spuštam se pod njene vlažne oči,čini
se želeo bih da ostavim ruke u kamenu
da mi njene usne na javi šapuću.

Neimarove slepe ruke kao užareno inje
prskaju pod velom zaborava i crnog potpalublja
mog klanjanja pred njenim dverima sa mirisom
tamjana.

Lečim je jutrom, u lišću naklonjenih ka
nebu vrbacima, u čunovima vremena plove
duge kao spektralna noć.

Vidam je svojim ranama, zaboravljam , bežim,
čini se da me gone lica sa izbrazdanim obrazima,
fino senčenje mojih napuklih nerava kada
osvane.

Tamo gde je vidim, providjenje dato da me
se seća.

Crne kiše vekova se slivaju sa njenih
odeždi, mirisi obogaćeni u mom snu
sada izdišu bez njenog pojavljivanja.

Ohrid, 1987.

...

voda se kreće kroz nabore dima
smeten stojim kraj zvezda
i samo je ćutanje večno

urlik odjekuje gladnom noći
smeten čuvam svoje pokislo srce
iz mojih od vlage toplih grudi
izvija se dim zelen od mračne studeni
od suza noći kao kupljen od šakala

urlik primam ka svojoj usni
i samo je tad ćutanje večno
i svaki vetar kad me obavije zacvili...

svaka je senka tada kriva
svaki se šapat gasi u kiši,
kao kupljen od šakala i suze Hristove
tražim krik svoj u tišini

1986.

Pavor nocturnus

Majka stavlja jastuke na pod
iskidani komadi njene haljine
mešaju se sa pepelom maslačka.

Tonu sa mnom i sa vodom
u kamen.


Njeni koraci u vlažnom snegu
režu stomak ulice
mokra u senkama
jesenje kiše
ona biva razbijen fantazam.

Znam da noćas,
mrtve nose kroz hladan vazduh
u kupatilo pod tuševe,
dok beli hrtovi grizu
crnu koru Meseca.

1989.

Amor

Studen je slepila moje kapke u sat koji
batom kazaljki narušava sveopšti dremež.

Zidovi lelujaju.

Magla je noćas slana u vrbama. Teget noći
nad kućom u kojoj svetle žute lampe.

Razmišljam o Hristu i o noćima punim klanja.

Gori snoplje u rukama vapeći za hladnim
sjajem severnih zvezda.

Klizi trnje preko obraza sve do bubnjajuće
aorte.

Tu se čuju šine kako tutnje.

Nešto dolazi, duboki mol tamnog glasa,naleti
vetra, mantre, jedan za drugim dahću, dave se.

Ona je ljubičasta, kao nedra školjki koje
ćeš zaboraviti kada otvoriš oči.

1996.

PREDEO

Dobro izatkane čaure nikada me
nisu potpuno zamenile.Avetne blagosti
stalno su rasle.

U pucanju čudotvornih ljuski pred
svetlima, video sam kako zadovoljan
trčim sa psima.

Kao okret prema senci, ljuštenje
slojeva, iznedrenja naslućenih
luka slobode.

Neki me je Anđeo voleo, nedorastao
da mu vidim lice, poljubih mu
vitka stopala.

1993.

MAJMUNOV POLJUBAC

‚‚Nakon toga, mesec je čuo šakale
kako cvile po pustinjama majčine
dušice i ekloge u nanulama kako
grokću kroz voćnjake.‚‚

Artur Rembo

Koža spuštena na tom licu, koje se čudno pomalja ka mom.Membrana vazduha to nije, znam.Ovaj put krater izbija iz nekog drugog srca, ovog trena se oslobadja nečija tuđa vrelina.

Mene niste mogli. A nju?

Mene ste hteli, ne nju, uzmite mene, ne nju!

Purpurnom malaksalošću vam je govorila kako treba da vam se dopadnem.

Sve zavere prevare u glasniku se porodile. Zvona kao da su najavila, rasprsla se jedne noći u prozoru putem grlica i svetla. Zureći, probadan, u mesec koji me opkolio stalnogovorećim nadama.

Kroz hiljadugodišnje putovanje prašumama u blatu i lišću, najzad usnih da penjem se uz stubove. No nešto me prekide.

Neka dubinska stena, u mojoj mrežnjači, čvrstina koja se gubi. To, moje, pokidano postaje.

Odoh u maglu što se vuče, kliznuh niz mramor do Broda dve čežnje.

Koža spuštena, jezik isplažen na obodu usni slini niz umorno lice. Taj dodir majmuna, to lice kosmato. Odvratnost što mi loži utrobu i kida.

U malom prostoru poluzatvorenih očiju vidim pučinu bez valova a na njenoj površini umesto polarnih boja, topla pena.

Svaki kraj istovetan sa početkom. Posle budjenja ostaje isto i posle promene ostaje isto. A noć druga će isto da boli, noć treća ponoviće i drugu i prvu i sve noći oduzetih udova.

I sve noći bez njene prisutnosti sa belim njenim rukama.

Sve noći koje će se samo stavljati u jednu, u veliku.

Boli...Boli...

Krv da vidim svoju i zgusnuta sazvežđa. Nikada ne bih spavao kada bih znao, gde ću se probuditi.

Njena koža miriše na tuđe ruke.


1988.

MENE

I

Stavljam u okovane noći
miris užeglog ulja i miris kože lišća
budim sve samoće sve gluve zabrane
na četiri strane sveta

II


Tuđ je lepi dan dok ne okošta
suludo vreme
otrovom ga hrani cvet otežale zemlje
dok ga ne iskopni potmuli led sna


III


Oči mi ostavite da žive tajni život
oči mi ostavite da žive
samo tako mogu znati
kako tama diše i kako se
vetar ubija

IV


Bolest ili slepi progoni od sumraka do sumraka
od uva do uva oko čela omeđenog teškim okovima
studenog stiska, ledene vatre u mesu
u teškom tumoru nesanice
što nastaje nakon danonoćnih klanja
sa veprom dvojnika nikako da se prekine
žuti teški obruč pomračenog Sunca


V


Legoh,
svečano u postelju lišća
još samo da zoru vidim
i da mi se nasmeje


1989.

BUĐENJE

Zgrčen čudio sam se zašto se nalazim na podu.

Zidni je časovnik otkucavao tri sata izjutra. Zora
je još bila daleko iza nabora crne ravnice, a ja sam
dahtao kao pas. Zar je opet isti san provalio u moje
moždane odaje. Ležao sam ukočen ličeći na smrznuti
leš kučke u požutelim snegovima. Trebalo mi je vazduha
mada je prozor bio otvoren čitave ove prerezanog grkljana
izdišuće noći.

Nešto me snažno tuklo iznutra u predelu solar plexusa.
Kao da sam želeo bljuvati.Otišao sam do kupatila, ništa
ne provaljuje iz moje gadljive utrobe. Gledam ispred sebe
i na požutelom emajlu rezervoara za vodu vidim svoje
izobličeno lice , ispijeno kao da se ogleda u kori crne višnje.

Bunt u grudima provali hiljade plamenova u vazdušnim
mehurima i kao od ništa donesen krik mi se izli iz ždrela.

Vazduha,vazduha,vazduha! Zbunjen sam bio svojim
pomućenim glasovima.

Trčim po klizavom podu hodnika.

Padam,još jednom...Ustajem...Pao sam!

Opet se budim iz sna u san iz tunela u tunel iz groba u grob.
Hiljade mi leptirića nataloženih ispod kapaka migolje na
površini beonjače. Kao da ih sve vidim. Časovnik nanovo otkucava
ovaj put ne znam koji sat.

Znam samo da je još uvek noć i da me sluša u meni neki
slepi zatvoreni Bog.


1989.

ŠAMANI

Žive u mojoj koži.
Neki meseci su u kandžama.
Plove u loptama u krugovima sna.
Svaki dan odgonetnem po jednog,nazivajući ga
imenom nekog mitološkog demona.Ponekad mi se učine
suviše strani,tada ih stavljam u zasebne kataloge.
Svake godine ih je sve više,već sam sagradio
četiri biblioteke.
Rasporedio sam ih tačno u temena zamišljenog
kvadrata.Tačno na linijama ruže glavnih vetrova.
Vetrovi plivaju po svojim putanjama.Biblioteke
menjaju mesta.
Šamani šapatom pevaju,tužeći o svome ropstvu.

1996.

KIŠA

Pada na prašinu
Teška kao somot
Da vaskrsne miris
Duša i trava
Belih lokvanja
Ruku
Mir da kupi