Magdalena


Otvoreni svet,spuštam se pod njene vlažne oči,čini
se želeo bih da ostavim ruke u kamenu
da mi njene usne na javi šapuću.

Neimarove slepe ruke kao užareno inje
prskaju pod velom zaborava i crnog potpalublja
mog klanjanja pred njenim dverima sa mirisom
tamjana.

Lečim je jutrom, u lišću naklonjenih ka
nebu vrbacima, u čunovima vremena plove
duge kao spektralna noć.

Vidam je svojim ranama, zaboravljam , bežim,
čini se da me gone lica sa izbrazdanim obrazima,
fino senčenje mojih napuklih nerava kada
osvane.

Tamo gde je vidim, providjenje dato da me
se seća.

Crne kiše vekova se slivaju sa njenih
odeždi, mirisi obogaćeni u mom snu
sada izdišu bez njenog pojavljivanja.

Ohrid, 1987.