Follow by Email

субота, 22. новембар 2008.

BUĐENJE

Zgrčen čudio sam se zašto se nalazim na podu.

Zidni je časovnik otkucavao tri sata izjutra. Zora
je još bila daleko iza nabora crne ravnice, a ja sam
dahtao kao pas. Zar je opet isti san provalio u moje
moždane odaje. Ležao sam ukočen ličeći na smrznuti
leš kučke u požutelim snegovima. Trebalo mi je vazduha
mada je prozor bio otvoren čitave ove prerezanog grkljana
izdišuće noći.

Nešto me snažno tuklo iznutra u predelu solar plexusa.
Kao da sam želeo bljuvati.Otišao sam do kupatila, ništa
ne provaljuje iz moje gadljive utrobe. Gledam ispred sebe
i na požutelom emajlu rezervoara za vodu vidim svoje
izobličeno lice , ispijeno kao da se ogleda u kori crne višnje.

Bunt u grudima provali hiljade plamenova u vazdušnim
mehurima i kao od ništa donesen krik mi se izli iz ždrela.

Vazduha,vazduha,vazduha! Zbunjen sam bio svojim
pomućenim glasovima.

Trčim po klizavom podu hodnika.

Padam,još jednom...Ustajem...Pao sam!

Opet se budim iz sna u san iz tunela u tunel iz groba u grob.
Hiljade mi leptirića nataloženih ispod kapaka migolje na
površini beonjače. Kao da ih sve vidim. Časovnik nanovo otkucava
ovaj put ne znam koji sat.

Znam samo da je još uvek noć i da me sluša u meni neki
slepi zatvoreni Bog.


1989.

Нема коментара: