MAJMUNOV POLJUBAC

‚‚Nakon toga, mesec je čuo šakale
kako cvile po pustinjama majčine
dušice i ekloge u nanulama kako
grokću kroz voćnjake.‚‚

Artur Rembo

Koža spuštena na tom licu, koje se čudno pomalja ka mom.Membrana vazduha to nije, znam.Ovaj put krater izbija iz nekog drugog srca, ovog trena se oslobadja nečija tuđa vrelina.

Mene niste mogli. A nju?

Mene ste hteli, ne nju, uzmite mene, ne nju!

Purpurnom malaksalošću vam je govorila kako treba da vam se dopadnem.

Sve zavere prevare u glasniku se porodile. Zvona kao da su najavila, rasprsla se jedne noći u prozoru putem grlica i svetla. Zureći, probadan, u mesec koji me opkolio stalnogovorećim nadama.

Kroz hiljadugodišnje putovanje prašumama u blatu i lišću, najzad usnih da penjem se uz stubove. No nešto me prekide.

Neka dubinska stena, u mojoj mrežnjači, čvrstina koja se gubi. To, moje, pokidano postaje.

Odoh u maglu što se vuče, kliznuh niz mramor do Broda dve čežnje.

Koža spuštena, jezik isplažen na obodu usni slini niz umorno lice. Taj dodir majmuna, to lice kosmato. Odvratnost što mi loži utrobu i kida.

U malom prostoru poluzatvorenih očiju vidim pučinu bez valova a na njenoj površini umesto polarnih boja, topla pena.

Svaki kraj istovetan sa početkom. Posle budjenja ostaje isto i posle promene ostaje isto. A noć druga će isto da boli, noć treća ponoviće i drugu i prvu i sve noći oduzetih udova.

I sve noći bez njene prisutnosti sa belim njenim rukama.

Sve noći koje će se samo stavljati u jednu, u veliku.

Boli...Boli...

Krv da vidim svoju i zgusnuta sazvežđa. Nikada ne bih spavao kada bih znao, gde ću se probuditi.

Njena koža miriše na tuđe ruke.


1988.